Tabu teme u norveškim slikovnicama

Slikovnice obično doživljavamo kao prve knjige deteta kroz koje se ono upoznaje sa svetom književnosti, a motivi u njima su po pravilu vrlo jednostavni i često lako prepoznatljivi na osnovu samog naslova – ”Milica se boji doktora”, “Upoznajmo šumske životinje” ili “Gica prasica i njena družina sa farme”. Međutim, norveški pisci ovog žanra su verovatno pioniri kad je reč o slikovnicama na teme koje se u mnogim društvima (pa i u Norveškom) smatraju tabuima. Naime, postoje slikovnice koje se bave porodičnim nasiljem, depresijom, zlostavljanjem, pa čak i incestom. Uostalom, sajt forskning.no (koji se bavi norveškim i internacionalnim naučnim temama) piše da skandinavske slikovnice prednjače kada je reč o pokretanju kontroverznih tema. U ovakvom tipu slikovnica ilustracije i struktura su uglavnom prilagođeni deci, dok u tekstu ima dosta ironije i igara reči koji su više namenjeni odraslima.

Među najznačajnijim autorima ovih slikovnica su Gru Dale i Svejn Nihus, koji dugi niz godina prave dela sa psihološkim motivima, i pokušavaju da sruše određene tabue. Njihova dela prevedena su na mnoge jezike, i dobitnici su višestrukih nagrada i priznanja. Uspehu ovih dela doprinelo je i to što, pored okrutnosti koje prikazuju, autori na kraju daju nadu – da ako se potraži pomoć, problemi se mogu rešiti, ili olakšati, i sve se može bolje podneti uz pomoć bliskih ljudi i stručnu pomoć.

Jedna od takvih slikovnica je ”Ljutiti čovek” (Sinna mann) – priča o porodičnom nasilju i deci koja su svedoci zlostavljanja. Dečak po imenu Boj i njegova majka žive sa nasilnim čovekom. Opisuju se nesigurnost, nemir i dramatične situacije kada se inače dobar otac pretovori u ”ljutitog čoveka”. On je tada ljut na svoju ženu bez ikakvog razloga, napada je, dok Boj iz svoje sobe sve može da čuje, i pita se da li je on kriv što je tata ljut. Nakon toga, otac obećava da nikada više neće biti ljut, ali Boj misli da je tata to rekao već dosta puta ranije. Na kraju, Boj piše pismo kralju, koji se kasnije pojavljuje, odvodi oca i poručuje dečaku da ništa nije njegova krivica.

Photo: https://snl.no/Svein_Nyhus/bilder#Nyhus_Sinna_Mann_100dpi_05

Knjiga je izazvala veliku pažnju, pokrenula diskusije i žustre kritike. Neki kritičari misle da je previše teško štivo za decu, a drugi da je to dobar način da se nasilje i ćutanje o zlostavljanju prekinu i pokažu kao bitan problem u društvu. Utisku doprinose velike, izražajne slike i poetičan jezik, sa ponavljanjem metafora. Knjiga je između ostalog prevedena i na srpski.

Photo: https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgPUM5Ec6GALHEAyY72KEEHH45WLzprb1Ua5ZlhyphenhyphenYcqK9OrmezbmBqcdrANB7XXJTiPL0mxy1xi1Sax7EdivKxLVTF93b2Fi3kM2F8AsFkga9VElkiGa9gDzblRUiCkBv4JzOHLu6iEU3g/s1600/Sinna%20Mann%20100dpi_Page_07.jpg

Još jedna takva slikovnica je ”Mamina kosa” (Håret til mamma). Radi se o depresiji i psihičkim bolestima, o tome kako se dete nosi sa situacijama kada majka nema snage da bude roditelj. Devojčica po imenu Ema misli da ima najbolju majku na svetu sa najlepšom kosom, ali kad majka nema snage ni volje ni za šta, Ema ulazi u njenu kosu da razmrsi čvorove i sredi teške misli. Alegorija se razvija kroz priču tako što ćerka pokušava da raščešlja zamršeno, ali ne uspeva, i tako ulazi sve dublje i dublje u kosu.

Photo: http://cargocollective.com/sveinnyhus/Haret-til-mamma

Mama se povremeno toliko plaši da ne može ništa da uradi, već samo leži na kauču i plače. Tada njena kosa postaje sve zamršenija, kao da pokazuje kako se majka oseća iznutra, u kakvom joj je stanju um. U jednom trenutku Ema je i ljuta na mamu jer misli da je lenja, ali u sledećem trenutku zažali zbog toga kad vidi da mama ne prestaje da plače. Devojčica želi da joj pomogne, penje se u kosu i pokušava da otkrije šta nije u redu. Ovde je u fokusu i zamena uloga, tj. kako se i deca moraju nekad brinuti za roditelje.

Photo: http://cargocollective.com/sveinnyhus/Haret-til-mamma

”Hobotnica” (Blekkspruten) – još jedno delo Nihusa (ilustratora) i Dale (tekstopisca) u kom je dečak, koji zlostavlja svoju mlađu sestru (Gule), metaforično predstavljen kao hobotnica.. Nakon prividne idile u kući, kada Gule i brat ostanu sami, on hoće da se igraju ”hobotnice”. Nakon toga majka vidi da nešto nije u redu, i kada joj je devojčica ispričala šta se desilo, majka odmah odlazi kući i zajedno sa ocem kažnjavaju dečaka i konsultuju se šta treba uraditi. Metafora hobotnice je pun pogodak u ilustracijama Nihusa – može se jasno videti šta se dešava, a čak i deca prepoznaju da nešto nije u redu. Njima bi i bilo lakše da govore o hobotnici, nego o rečima poput ”zlostavljanje” koje ni nemaju u rečniku; metaforama se izražava ono što je teško izraziti.

Photo: http://cargocollective.com/sveinnyhus/

Jedan od mogućih razloga zašto je baš ova morska životinja izabrana je to što žrtve seksualnog zlostavljanja često opisuju napadača kao nekoga ko kao da u svakom trenutku ima još jednu ruku. U jednoj kritici slikovnice navodi se da knjiga izaziva nelagodu, ali je važna za podizanje svesti o ovoj temi i za ohrabrivanje žrtava, uglavnom male dece, da nekome ispričaju svoju traumu, da se njihov problem na vreme otkije i da dobiju odgovarajući tretman.

Photo: http://cargocollective.com/sveinnyhus/

Gru Dale i Svejn Nihus su napisali mnoge knjige o ”teškim” temama, ali neke od stvari koje ih povezuju su to što uvek pokazuju da postoji nada. U ”Ljutitom čoveku“, metaforično, dolazi kralj koji odvodi oca, i dečak ga povremeno posećuje; u „Maminoj kosi“ devojčici stariji čovek pomaže da odmrsi maminu kosu; u „Hobotnici“ je dečak u izolaciji, dok majka pokušava da pokaže devojčici kako je svet ipak pun ljudi na koje može da se osloni. Dakle, teška situacija uvek može biti bolja; teški život uvek može biti malo lakši, ali treba zatražiti pomoć. Što se tabu tema tiče, Nihus navodi i da tabui predstavljaju ”naučenu” kulturu, da treba da se razgovora o tome gde treba povući granicu, o tome šta nije u redu.

Piše: Bogdan Vuruna